Водич

КУЛТУРНА БАШТИНА У НАЦИОНАЛНОМ ПАРКУ „ТАРА”
Планина ћирилице
У манастиру Рача, по свој прилици Драгутиновој задужбини, у XVI и XVII веку деловала је чувена рачанска преписивачка школа. Калуђерска, народна, ћирилска. Ту је, у тешким временима, сачувано Мирослављево јеванђеље. Ту је монах био и каснији патријарх српски Павле. Ту надомак, у селу Рача, ниче први Дом ћирилице, коју би наше поколење могло обескућити. Стећци, звани Мраморје, они у Перућцу и они у Растишту, дуго памте и говоре најдубљим језиком. Кад се нађете у тим крајевима, сетите се и не пропустите

Национални парк „Тара” обухвата планински предео у западној Србији који је стављен под заштиту 1981. Заштићено подручје од скоро 25.000 хектара покрива највећи део планинског масива Таре и Звијезде, омеђеног током Дрине између Бајине Баште у Србији и Вишеграда у Српској. Највиши је Козји рид (1.591 метар надморске висине), најнижа тачка река Врело (234 метра).
Основну вредност овог заштићеног подручја представљају мешовите шуме, на преко 80 одсто површине. Овде је регистровано близу 1.200 биљних врста, укључујући и Панчићеву оморику, ендемичну и реликтну врсту четинара која је преживела задње ледено доба. Ова планина је уточиште и за преко 150 врста птица, 19 врста риба, 66 врста сисара, међу којима су и популације мрког медведа и дивокозе најбројније у Србији.
Међутим, у овом националном парку постоји и значајно културно-историјско наслеђе. Широм парка и у његовом непосредном окружењу су бројна археолошка налазишта и споменици који датирају од неолита до позног средњег века. Неки прави драгуљи наше историје и традиције. Најзначајнији су манастир Рача из XIII века и некрополе са стећцима у Перућцу и Растишту, које су 2016. године стављене на Унескову листу светске културне баштине.

Манастир Рача. На десној обали истоимене реке, у подножју Таре, највероватније је подигнут крајем XIII века. Манастирска црква посвећена је Вазнесењу Господњем. Претпоставља се да је задужбина српског краља Стефана Драгутина Немањића. У другој половини XVI века при манастиру је заснована рачанска преписивачка школа. У XVII веку, све до Велике сеобе Срба, ту је био последњи центар српске средњовековне културе. Турски путописац Евлија Челебија записао је да се око 300 монаха скривених у густој шуми бавило преписивањем богослужбених књига. Преко дана бавили су се сточарством и пољопривредом, а ноћу, уз луч, преписивали књиге. Рачани су први који преписују књиге народним језиком. Након прве Велике сеобе Срба 1690. године, рачански монаси напустили су манастир и прешли у Сентандреју. И тамо су обновили своју школу, у којој су стасали неки од најбољих преписивача. Иако неки од њих никад нису ни били у манастиру Рача, називали су себе рачанима, јер је била част да се буде део ове преписивачке школе.
Делећи судбину свог народа, манастир је више пута рушен и паљен. Први пут је страдао у време пада српске деспотовине под османску власт 1459, затим непосредно после Велике сеобе Срба 1690, последњи пут после пропасти Првог српског устанка 1813. Прва обнова организована је 1795. захваљујући Хаџи Мелентију Стефановићу, архимандриту и касније устаничком вођи. Међутим, после слома Првог српског устанка, Турци под командом Мемиш-аге из Сребренице су у октобру 1813. спалили манастир. По повратку у Србију 1816. године, Хаџи Мелентије Стефановић по други пут је организовао обнову чији крај није доживео.
Обнова цркве завршена је 1836. Изграђена је од седре, у рашком стилу, по угледу на Храм Светог Ахилија у Ариљу. Основа цркве је у виду слободног крста, димензија 22x13,7 метара, са кровом брода на 11,5 метара и куполом на висини од 20 метара. Иконостас и живопис осликани су средином XIX века у поствизантијском маниру, под јаким утицајем позног провинцијског барока.
Крајем XX века, у манастиру Рача похрањен је део моштију светог краља Драгутина (монаха Теоктистa). Обновљену ризницу освештао је и отворио, у октобру 1996, сада блаженопочивши српски патријарх Павле, некадашњи монах овог манастира. Највеће вредности нове ризнице чине ствари и лични предмети Хаџи Мелентија Стефановића: златни крст са ланцем који је добио на поклон од руског цара, устаничка застава из 1807, устаничка каса, као и део докумената о манастирској земљи, писма упућена значајнијим личностима новије српске историје и друго.

Дом ћирилице. Изградња Музеја ћирилице, првог на српским просторима, почетна је фаза у стварању комплекса Дома ћирилице у Рачи код Бајине Баште. Вековна је овде историја неговања и чувања српског писма, кроз труд чувених калуђера-преписивача, кроз чување Мирослављевог јеванђеља у манастиру Рача, кроз бројне активности предузете у Бајиној Башти на заштити ћирилице. Дом ћирилице, као нова културна установа, објединиће и наставити те традиције.
Током 2023. завршени су радови на реконструкцији зграде некадашње школе у Рачи и њеном претварању у објекат погодан за музејску делатност. Радови су у највећој мери финансирани од стране Министарства културе Србије, кроз програм „Градови у фокусу 2023”. Општина Бајина Башта обезбедила је средства за припремне радове и израду неопходне пројектне документације.
Следи припрема сталне поставке. Осмишљавају је најпризнатији стручњаци из области српског језика, историје, заштите и неговања ћирилице. Поред представљања историје ћирилице и значаја рачанске књижевне и преписивачке школе, циљ је да се коришћењем савремених метода и дигиталних технологија млађим генерацијама предочи лепота и значај српског писма, као и важност његовог сталног коришћења. Упоредо, биће уређен изузетно леп простор поред реке Раче, у непосредној близини манастира.
Дом ћирилице је круна труда у Бајиној Башти на очувању ћирилице. Допринеће трајном јачању овдашње културе и дугорочном развоју овог краја.

Стећци. Стећци или мрамори су средњовековни надгробни споменици у облику великих монолитних каменова, понекад са уклесаним сликовним украсима или натписима. Има на просторима данашње Босне и Херцеговине, као и у рубним деловима Србије, Црне Горе и Хрватске. Настајали су од XII до XVI века. Разликују се лежећи и усправни. Преовлађују лежећи монолити у облику плоче, сандука или слемењака, то јест саркофага. У групама су, у породичним, племенским, сеоским и властелинским некрополама, уз цркве или мимо њих. До сада је пронађено више од 70 хиљада стећака, највише у Херцеговини. Уписани су на Унескову листу светске културне баштине 2016. као заједничко благо Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе. На простору Националног парка „Тара” налазе се две некрополе истог имена, Мраморје, у Перућцу и Растишту.
Мраморје или Багруша у Перућцу убраја се међу највеће и најочуваније средњовековне некрополе у Подрињу. Од некада уочених 200 стећака, сачувано је 88, типа плоче, слемењака са и без постамента, сандука са и без постамента и два аморфна. Различитих су димензија, у целини фино обрађени, а на само једном се назире већи рељефни цветолики орнамент. Истраживање некрополе започео је археолошки тим Народног музеја из Београда 2010. године, а испитано је осам скелетних гробова. У два гроба откривени су сребрни новчићи из XV века, што не искључује да је оно коришћено и раније. Конзервацију некрополе извршио је Републички завод за заштиту споменика културе у лето 2011.
Мраморје у Растишту чине две некрополе са стећцима из XIV и XV века. Налазе се на потесима Урошевине и Гајеви, међусобно удаљене око 500 метара. На Унесковој листи воде се као једна целина. Некропола није археолошки истражена, а конзервацију је обавио Републички завод за заштиту споменика културе из Београда 2012. године.
Потес Урошевине, удаљен око 300 метара од цркве на Седаљци, има сачувана 33 стећка. По правцу исток–запад оријентисано је 18 споменика, што је карактеристично за хришћанску средину, али је у једном делу гробља уочена оријентација и по правцу север–југ. Стећци су уједначени по обради, преовлађује облик слемењака или сандук на постољу. Карактеристични су двојни споменици, са два слемена или у комбинацији плоче и слемена. Четири слемењака су рељефно украшена, са мотивима круга, лука и стреле и мачева.
Потес Гајеви, удаљен око 500 метара северозападно од Урошевине, има 35 стећака. Различитих димензија и неуједначене обраде, правилно су поређани у 3-4 издужена реда по правцу исток–запад, с веома малим међусобним растојањем. Најчешћи облик је плоча или ниски сандук без постоља. Издвајају се три споменика украшена на истоветан начин, рељефном представом полумесеца на горњој површини.

Кулина – Солотник. На око девет километара од Калуђерских бара, у атару села Солотуша, налазе се остаци средњовековног замка Солотник. Утврђење је саграђено на стеновитом платоу, испод кога је кречњачка литица која се спушта до врела Солотушке реке. То је типичан средњовековни замак. О њему нема историографских забелешки ни посебног народног предања, изузев назива Град, Кулина или Јеринин град. Приликом археолошких истраживања откривени су фрагментарни остаци утврђења из гвозденог доба, са континуитетом у рановизантијском периоду, док је замак са властелинским двором настао у XV веку.
Окамењени кречни малтер, бројни налази оружја и оскудни уломци стоне грнчарије, указали су да је Солотник ужурбано грађен и да је освојен у турском нападу, највероватније између 1459. и 1463. године. Имао је приближно трапезоидну основу, 16,85 x 28,20 метара, два улаза и кружну одбрамбену кулу изнад главних врата из правца југоистока. Зидови су били широки од 1,20 до 1,70 метара, а очувани на висини од 4,2 метра. Археолошка истраживања на овом локалитету нису завршена.
Можда побројани споменици нису главни разлог да посетите Национални парк „Тара”, али свакако могу обогатити боравак у овом крају.

***

Чувари
Током Другог светског рата у манастиру Рача сачувано је Мирослављево јеванђеље, из XII века, најстарији српски ћирилични документ. Данас се у манастирској ризници може видети његово прво фототипско издање.

***

Памтивеци
Стећци се у Србији углавном налазе у западном делу земље, претежно у златиборском крају. Више од 5.600 стећака је украшено. Од укупно 363 стећка са натписима, преко 350 њих носи натписе ћириличним писмом.